goranmitricevic

20 Avg, 2010

Kako se oseca covek koji ostane bez posla!!

— Autor goranmitricevic @ 11:31

Posle gubitka posla, necu da gnjavim sa razlozima zbog kojih sam ostao bez posla, u pocetku sam mislio:

"Super, imam neplaniran godisnji odmor. Sad cu malo da se odmorim, ionako vec godinama nisam imao godisnji."

Radio sam od jutra do sutra, trpeo kritike od strane zene u stilu: "Gde si tako dugo?", "Nikad nisi kuci!", "Kad si se zadnji put igrao sa decom?"... i tome slicno. Eto, mislio sam, sad cu biti kuci, necu mesec dana nista da radim, bicu kuci i bicu "koristan" porodici.

Ok.

Trajalo je to neko vreme, i nije bilo problema, malo sam se odmorio, i trudio se da nerazmisljam o tome sto sam bez posla, drzeci se one narodne, doce posao sam po sebi (Oce al u crtanim filmovima)

U medjuvremenu, dusebriznici iz NSZP-a, resise da me prekvalifikuju i pruze mi "mogucnost" da prosirim aspekte svoga znanja, a usput i da mi ubiju slobodno vreme kojeg sam imao napretek. Prihvatim "dobrovoljno" da idem na neki kurs, za ovu pricu nebitno koji, prodjem uspesno prvo odredjene testove, zatim preglede, i posle dva meseca intenzivne skole zavrsih sa uspehom tu prekvalifikaciju. Ali sve ostaje po starom. Sad mi vec vise nije svejedno. Vreme ide, prihoda nema, doduse samim tim sam i svoje licne rashode prilagodio tim prihodima, ali deca to tesko shvataju, oni i dalje imaju iste potrebe, zelje i zahteve kao i kad sam imao prihode. Znaci, parola snadji se. Sad i zena i deca, koji bas i nisu navikli da me tako puno gledaju u kuci, pocese da me teraju iz kuce. Nije mi dosta svoje muke, sad moram da slusam i predavanja u kuci. Nije da nisam trazio posao, trazio sam ga, ali sam trazio da radim ono sto volim da radim, ali toga nije bilo. Onda sam poceo da preko interneta saljem CV-je na silne adrese, opet nista. Zatim sam isao od poznanika do poznanika koji su imali neke svoje firme, ali sam i tu u sustini dobijao  iste odgovore: " Jel znas ti da je S.E.K.A?" ili "Imacu te u vidu cim bude bilo posla!!??"

hehehe

Dani prolazise, nervoza raste, samim tim i osecaj vrdnosti, odnosno osecaj licne bezvrednosti narasta sistemom progresije. Ko nenadje u sebi snage, volje i zelje da taj osecaj bezvrednosti prekine, bice mu sve gore i gore. Ako se i jos pocnete zamajavati cinjenicama kojima vas iz dana u dan bombarduju razni mediji po pitanju zaposlenosti tj nezaposlenosti, osecace te se jos gore. Znaci, svima vama savet, prekinite sto pre da ocajavate, takvih kao Vi je najmanje jos 2.000.000 stanovnika ove zemlje i pocnite da radite bilo sta. Promenite bar za jedan dan ili jednu nedelju filozofiju: "Bolje da dzabe sedim, nego da dzabe radim." Za pocetak uradite bilo sta sto ce Vama ili Vasoj porodici, nekom Vasem prijatelju ili bilo kojoj osobi znaciti nesto. Osecaj samovrednosti je pola puta ka uspehu. Saznanje da ste uradili nekom nesto sto mu znaci je pocetak izlaza iz ovakve agonije. Videcete, sve ce posle toga ici lakse. Cak i sama situacija nezaposlenosti lakse pada.

Elem, da malo skratim pricu, posle par dana rada na sebi i porodici, u smislu da sam uradio nekoliko sitnih stvari da bih se osetio "ponovo vrednim", stigao mi je i prvi poziv za razgovor za posao. Varijanta, zvoni mi telefon u pola devet ujutro i ako mogu da u pola deset budem tu i tu. E sad, prvo pitanje koje sebi postavih kako sa jednog kraja grada, otici u drugi, a usput stici i do kuce i malo se srediti? Ipak vredelo je probati. Uspeo sam na vreme da dodjem na trazeno mesto(prvi ispit-spretnost) i kao sto uvek biva, ja sam taj koji je cekao i cekao(drugi ispit-strpljenje) sve dok se oko 13 casova nije pojavio taj koji mi nudi posao. Kratak razgovor i medjusobno upoznavanje, samim tim licna procena da li smo jedni za drugo(treci ispit-uverljivost) i naravno za kraj ostaje i 4 ispit(spremnost) koji se svodi u principu na ovo:

"Kad mozes da pocnes?"

"Kad treba?"

"Kako bi bilo odma!!!"

"Naravno  da moze. Imam li vremena da odem kuci."

"Imas, budi na poslu u 15 i 30!"

Normalno, primaju te na probni rad(peti ispit - sposobnost), koji je u mom slucaju izgleda na neograniceno vreme, normalno sa svim prinadleznostima koje probni rad donosi(socijalno, zdravstveno-zaboravi) stim da je plata iole redovna.

Poslednji ispit sam sebi polazes - izdrzljivost.

 

I eto, sad pored toga sto "radim", opet idem u skolu, dusebriznici iz NSZP se i dalje staraju za moje zdravlje jer sam jos uvek zvanicno nezaposlen, a ovo je deo obuke za neko licno napredovanje, i spoznaju mnogih neiskoriscenih mogucnosti skrivenih u meni.!

U svakom slucaju bolje se osecam nego na pocetku ove godine.

Nadam se da ce ova moja prica nekom i pomoci, ako nista drugo bar ce nekom olaksati situaciju u smislu da nije jedini sa ovim problemom.

Takodje, nadam se da cu uskoro ovaj moj blog uobliciti na pravi nacin i napraviti ga da ima smisla kako za mene tako i za one koji ce slucajno ili namerno citati ovo.

Do novog clanka i/ili nove teme - dovidjenja.


Komentari

  1. Jedna molba druže... povećaj font slova.

    Autor zubovic — 23 Avg 2010, 15:45

  2. Odlican tekst, vidjenje stvari coveka koji je ostao bez posla. Iskreno ja nikada nisam ostao bez posla, radim vec osam godina u opstinskoj upravi, ali sam cesto razmisljao kako je kada se covek nadje u takvoj situaaciji? Hvala sto si podelio svoje iskustvo sa nama....

    pozdrav

    Autor dezareo — 28 Avg 2010, 10:55

  3. Sve si nabrojao osim kako se osećaš(mada ja pretpostavljam zato što smo se upoznali)Istim povodom, na istom mestu, u isto vreme! Malo li sam rekla? Napravi onu zvrčkicu, onu što si nam pokazao na pauzi i biće dobro, verujem!

    Autor gordanag — 04 Sep 2010, 13:39

  4. Sve je to tacno. Svako od nas se, kada je bez posla oseca slicno.

    Autor stakicj — 06 Sep 2010, 20:02


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me